„Lepotica i zver“ je još jedan u nizu Diznijevih igranih filmova čiji je cilj da sa živim ljudima rekonstruišu svoje animirane klasike. Međutim, ono po čemu se „Lepotica i zver“ razlikuje od prethodnih igranih ekranizacija crtaća jeste izrazito bukvalistički pristup peripetije Bel i Zveri koji u detalj prate identičan scenario kao i originalna verzija.
Likovi, muzika, pesme, koreografija sve prati dobro poznati crtani. Scene se nižu istim redosledom, i kraj je, naravno, isti. Razlike su samo u nijansama, tu i tamo neka nova linija dijaloga, scena ili poneka pesma, preuzeta iz istoimenog Diznijevog brodvejskog mjuzikla.
Vizuelno je sve magično, šareno, bajkovito i pravi je praznik za oči. Scena kada zlatan vez pada na Belinu balsku haljinu,ostavlja bez daha. Nameštaj je maštovito dizajniran, ruža je romantična, zamak je čudesan, balska dvorana oličenje plesnih fantazija.
Najjači utisak možda ostavlja, pored glavnih likova, Luk Evans, čiji je Gaston harizmatičan i pokvaren, a opet poseduje i određenu privlačnost koju u animiranoj verziji nije imao. I dubok naklon Džošu Gadu, čiji je LeFu neočekivano višeslojan, iako je zbog njegove kontroverzne interpretacije ove uloge film u Rusiji završio zabranjen za mlađe od 16 godina.
Bel je jedna od najvoljenijih Diznijevih princeza s kojom se devojke lako identifikuju. Kad se tome doda da je tumači Ema Votson, ikona, mezimica i princeza, jasno je da je Dizni imao pobedničku formulu u rukama. Iz njegove perspektive, nije ni bilo potrebno menjati priču i komplikovati sebi život, ne za onu ciljnu grupu kojoj se film obraća.
Verujemo da će većina ljubitelja Dizni produkcije, koji praktično predstavljaju subkulturu za sebe, sigurno u ovom filmu naći ono što traže i uživati.
